Mnogi od nas će tokom svog života osetiti neku vrstu traume. Ponekad, desiće se da trauma prođe sama od sebe, bez dugoročnih posledica. Ali za milione ljudi, ove posledice ostaju duže vreme, u vidu noćnih mora, flešbekova i prislinih negativnih misli koje utiču na kvalitet života.
Trauma je bilo koji negativni životni događaj u kome mozak prepoznaje stvarni osećaj opasnosti, užasa i bespomoćnosti. PTSD se javlja kada su ljudi direktno izloženi ovakvom događaju jednom, kada se on ponavlja konstantno ili kada su bili svedoci traumatičnom događaju kako što su: smrt, zlostavljanje (fizičko ili psihološko), nasilje ili rat. Tokom ovih događaja, osoba doživljava emotivnu preplavljenost, sa kojom se nosi kako ume, odnosno, kako je do tada naučila. Pošto je za mnoge to iskustvo mnogo jako i različito od prethodnih, mozak ne prepoznaje poznate načine suočavanja sa novom situacijom i/ili često iskrivljuje stare obrasce.
Osobe sa PTSD sindromom ili poremećajem mogu biti neprimetni drugima. Kada ljudi proživljavaju traumu, dešava se da zure u prazno, kao kada gledaju film. Ovo je poznato kao „thousand-yard stare“ odn. „ prazan pogled od 1000 milja“. To je fraza kojom se često opisuje prazan, nefokusirani pogled osobe koja je emotivno odsutna, izvan je situacije koju doživljava kao horor, da bi mogla da je preživi. Kad realnost postane nepodnošljiva, osoba prekida osnos sa realnošću. Ovaj pogled je često jedino što se spolja primećuje kao simptom.
Takav osećaj emotivne distanciranosti odn. odsutnosti javlja se i kod drugih događaja i situacija koju osoba prepoznaje i poistovećuje sa traumom. Da li će nagla provala emocija kod neočekivanog okidača imati traumatsko dejstvo ili neće, i u kojoj meri, zavisi od strukture ličnosti koja doživljava taj događaj. Obično: što je
Podržan autonomnim nervnim sistemom, mozak šalje signale da bi pripremio telo na akciju, da se zaštiti od opasnosti. Prirodni instinkt za preživljavanjem reaguje na „bori se – beži – zamrzni se“ način.
Simtomi PTSD, kao i kod anksioznog poremećaja, svrstavaju se u 4 kategorije. Ovu podelu dala je Džoel Rabau Maletis, američki psihoterapeut, autor i edukator u oblasti vojne psihologije: veće potiskivanje, to je manje slobodne raspoložive enerije da savlada nove ekscitacije, a veća predispozicija za traumatski efekat.
- Prisilne misli, snovi i flešbekovi (ponavljajuće slike koje stalno vraćaju na traumatični događaj)
- Izbegavanje bilo kakvog podsećanja na traumu
- Negativne misli i osećanja straha, besa, užasa, stida ili krivice
- Reaktivni simptomi kao što su: nervoza, samodestruktivna ponašanja, ispadi ili problemi sa spavanjem.
Nemaju sve osobe sa posttraumatskim stresnim poremećajem iste simptome. Oni mogu varirati u formi, učestalosti i intezitetu pojavljivanja i drugačiji su od osobe do osobe. Ponekad simptomi potpuno nestanu i pojave se godinama kasnije kada se traumatski događaj „vrati“ pokrenut nekim okidačem. PTSD se najčešće dijagnostikuje kada simptomi stresa potraju više od mesec dana i postanu hronični. (Neki autori navode i period od 6 meseci za dijagnostikovanje)
Neuroendokrini sistem, zadužen za kontrolu stresa, igra glavnu ulogu u našoj reakciji na stresni događaj, kao i na događaje koji kasnije mogu biti okidači. Kada hipotalamus šalje signale autonomnom nervnom sistemu, različiti hormoni stresa putuju našim krvotokom, kao što je kortizol. Ovi hormoni izlučuju i ekstremno visoke koncentracije prirodnih „opijata“ koji privremeno blokiraju i bol. Zbog ovakvih reakcija mozga i na okidače, događaje kojima se traumatični događaj povezuje sa nekim drugim događajem, ljudima ili slikama, osoba se može osećati kao da se trauma dešava upravo sada. Mozak reaguje na isti način kao i kod traume, pa je anksioznost koja se tada javlja zapravo posledica visoke senzitivnosti osobe na potencijalnu opasnost. Istraživanja su pokazala da osobe sa ovim sindromom nastavljaju da proizvode visoke koncentracije ovih hormona stresa dugo pošto se trauma završila, što predstavlja vrzino kolo i prodžava trajanje posttraumatskog stresnog sindroma (ili poremećaja).
Kada govorimo o okidačima, oni mogu biti psihički i emotivni stimulusi, nasumično povezani sa traumatičnim doživljajem. Pogled, miris, dodir, zvuk ili ukus, mesta, neki ljudi, pesme, slične emocije, mogu podsetiti na traumatični događaj i pokrenuti iste reakcije mozga i tela kao kad se trauma desila, u nameri da nas zaštiti od traume. Paradoksalno, traumatiziranjem netraumatične situacije sebe štitimo od traume.
Pošto je PTSD ponavljajući i višeslojni obrazac, okidači mogu uzrokovati i lažnu uzbunu. Neki okidači su očigledni i osoba lako može da prepozna šta je okidač i da sebi objasni povezanost sa traumom, da se umiri i vrati u realnost. Međutim, neki okidači su duboko u našoj podsvesti, zakopani i naizgled zaboravljeni jer je trauma bila previše preplavljujuća za naše trenutno stanje ili uzrast, da bismo je na zdrav način prebrodili. Takvi okidači su teško prepoznatljivi, pa ne znamo šta nam se dešava u trenutku kada mozak ponovo pokrene tu buru.
Ljudi koji pate od ovog poremećaja teže samoći, izolaciji od drugih i situacija koje bi mogle da ih podsete na traumu, pa često pate i od depresije. Razlog ovome su i mogući panični napadi koji prate sve ove okidače, pa osoba veruje da će biti neshvaćena, ili okarakterisana kao „luda“ jer nije u stanju da podnosi svoja osećanja (za koja često ne zna ni koja su, jer su vešto sakrivena u nemirima koje je prate).
PTSD je poznat i kao nevidljiva ili skrivena rana. Oni koji pate od PTSD-a kažu da osećaju kao da su njihovi životi pauzirani, dok drugi nastavljaju da žive svoje živote.
Uz razumevanje i pažnju okoline i porodice, kao i uz pravovremenu pomoć psihoterapeuta, osobe koje su proživele traumu mogu da prepoznaju svoju ogromnu snagu i povrate izgubljeni balans. Kako je PTSD praćen i drugim strahovima i slabim tačkama osobe, situacija se manje komplikuje ako se ranije počne sa razgovorima. Pomažu i grupne i individualne psihoterapije, najbolje integrativnih pravaca, gde se osoba sagledava u celini, kao osoba: i pre i posle traume. PTSD može da se desi svakome i nije nikakav znak slabosti. Jer, zaista, mi nismo ono što nam se desilo.
Korišćeni delovi teksta objavljeni uz Ted-ed video, autorke Džoel Rabau Maletis, kao i delovi iz knjige „Psiohanalitička teorija neuroza“, Otoa Fenihela.