Svako vreme ima svoje izazove. Nekada su se ljudi mučili teškim fizičkim poslovima, nestabilnim uslovima za život i zdravlje.
Danas je malo lakše u tom smislu, ali su izazovi detinjstva, roditeljstva i konektovanja sa porodicom daleko veći.

U kom god vremenu da čovek živi, čovek je čovek – ljudsko biće koje ima svoje potrebe. Pored onih osnovnih, koje ima svako ljudsko biće (a to je da bude siguran, voljen, prihvaćen, stabilan…), razvijaju se i druge čovekove potrebe u skladu sa razvojem svakog ponaosob.
Tako gledajući, razvijaju se i frustracije i traume, u odnosu na nezadovoljenje neke potrebe.

Život, sam po sebi, frustrira.

 

Bez obzira na to koliko je čovek dobar, on je, pre svega, smrtan, što je univerzalna frustracija, a onda podložan i ostalim emotivnim povredama. Neće svako dete doživeti svaku bajku na isti način.

Na koji će način bajka delovati na dete (i odraslog), zavisi od detetove prirode, od toga u kom okruženju dete raste, kao i od okolnosti u kojima se susreće sa nekom pričom. I nije isto ako dete gleda neku bajku samo, ili je gleda u društvu odraslog. Nije isto ako mu se čita skraćena verzija ili se bajkama, pričama i analizama posvećuje vreme u kontinuitetu. Tu, dakle, ulogu igra okruženje, s jedne strane.

S druge strane, neće Pepeljugu isto doživeti dete koje upravo prolazi kroz proces razvoda roditelja i dete koje je u trenutno stabilnoj porodici. Neće isti delovi bajke biti upečatljivi detetu koje je tek dobilo novog brata ili sestru i deteta koje se nosi sa smrću bliske osobe. To su delovi života na koji ne možemo da utičemo, kao što ne možemo da znamo kako je dete nešto doživelo dok o tome ne razgovaramo, ako je dete starije ili dok nam ne odigra na neki način, dok još ne ume rečima da objasni šta je doživelo.

Naučiti ga ovome, da verbalizuje svoje misli i osećanja, veoma je značajan deo roditeljstva.

 

Čemu služe bajke?

 

Svaka je bajka, bez obzira na prepoznatljivu strukturu koja obiluje čudesnim i ima srećan kraj, prepuna tema i simbola. Bez obzira da li je nastala u narodu ili kao tvorevina pojedinca, napisao ju je neko odrasli, opisujući svoj doživljaj dok je svet još bio crno-beli. Opisao je svoju fascinaciju ili traumu iz detinjstva. Pošto smo svi mi ljudska bića, te univerzalnosti se dotiču svih nas ponaosob, svakoga u meri u kojoj je mera i njegove lične frustracije iz njegovog detinjstva.

“Svaka bajka je čarobno ogledalo koje odražava neke aspekte našeg unutrašnjeg sveta i korake nužne za naš razvoj od nezrelosti do zrelosti. Za one koji zarone u ono što bajka ima da saopšti, ova postaje duboko, mirno jezero, koje isprva kao da odražava samo našu sopstvenu sliku, ali ubrzo iza nje otkrivamo unutarnje nemire svoje duše – njenu dubinu i puteve postizanja mira u sebi i pomirenja sa svetom, što je nagrada za naše napore.” B. Betelhajm

 

S tim u vezi, možemo zabraniti Petra Pana, ali će uvek postojati dečaci (i devojčice) koji ne žele da odrastu. Petar Pan će samo pomoći da oni shvate šta je njihov obrazac i zbog čega, neće Petar Pan “nagovoriti” decu da ne odrastaju, jer je odrastanje takođe jedna od čovekovih potreba i težnji.

Betelhajm kaže da bajka govori: Prepoznajem te, ja sam kao i ti, pogledaj me. Znam nešto o tebi, želiš li i ti nešto, pogledaj me. Toliko otkrivajućeg i oslobađajućeg leži u njima, a u doživljaju bajke krije se izlečenje.

Teme u bajkama

 

• Suparništvo između braće i sestara

Pepeljuga i njene sestre, Stočiću postavi se, Usud, čak i Mačak u čizmama počinje tako što otac nepravedno podeli nasledstvo, pa najmlađi dobija priliku da dokaže svoje vrednosti.

Govoreći jezikom koji deca mogu da razumeju, jezikom fantazije i maštarenjem izvan lične priče, prikazana je prirodna borba dece za roditeljsku pažnju. U crno-belom doživljaju sveta koji imaju deca, braća i sestre su suparnici koji se u isto vreme i vole. Tako deca uče da je ta ambivalencija koju osećaju normalna stvar, uče da je prihvataju i onda i razrešavaju.

 

• Priprema za nezavisnost

Ovo je široka tema, takođe deo odrastanja, koja je jednako zadatak i za dete i za roditelja. Zato tako mnogo bajki ima ovu tematiku, ili barem motiv koji se provlači. Crvenkapa, Biberče, Palčić, Ivica i Marica, gde (milom ili silom) odlaze u svet po svoju samostalnost.

Slično je i sa bajkama u kojima se radnja vrti oko osvajanja devojke, motiva udaje ili ženidbe, gde junaci treba da prođu kroz mnoštvo avantura, prihvatajući ili odbacujući savete svojih pomagača ili neprijatelja, učeći razlike između dobra i zla, odnosno njihove finese. Pošto je dečji svet crno-beli, kako odrastaju, upravo na ovaj način uče kako da ga nijansiraju.

 

• Neizvesnost života.

  Stalna težnja ka razrešenju ambivalencije da je čaroban/okrutan.

Junaci se ne boje spoljašnjeg sveta, već sagledavaju njegove lepote koje u sebi kriju i opasnosti koju nosi njihovo otkrivanje. Kad u nama ne bi postojalo nešto što voli velikog zlog vuka, on ne bi imao moći nad nama (Bruno Betelhajm).

Devojčica sa šibicama je priča o okrutnosti sveta: ona pobuđuje empatiju među onima koji nisu krivi za svoje životne okolnosti. Osim osećanja da ipak nije samo u svojoj sudbini, dete dobija i ubeđenje da se ta sudbina može i izbeći. Da ne moramo živeti po “mirazu” i nasledstvu dobijenom od naših roditelja.

Život se predstavlja kao bajkovit, vredan truda, a ujedno i težak i pun izazova. Život u kom se stalno traže opredeljenja između dobra i zla i nošenje sa posledicama izbora. Samostalno donošenje odluka, stajanje iza svoje odluke uz fleksibilnost u mogućnostima promene plana, u osnovi su zrele ličnosti kojoj se teži.

“Bajka daruje detetu upravo to (najveće što se živom stvoru može dati), daruje mu poverenje u samog sebe, zlatne ključeve nade i poruku da ništa nije izgubljeno, niti za sva vremena.” G. Olujić