Izgubiti možemo sve ono što je nekada bilo naše. Sa čim smo bili povezani. Kome ili čemu smo pripadali. Gubitak voljene osobe, posla, materijalnih stvari (ako smo se u njih ulagali kao u cilj, a ne samo kao sredstvo) predstavlja bol koji menja naš život.
Kada izgubimo voljenu osobu, usled raskida ili smrti, bol koji osećamo može da deluje nepodnošljvo. Razumljivo, tugovanje je komplikovano i ponekad se pitamo da li će se ikada završiti. Pri procesu tugovanja prolazimo kroz različita emotivna iskustva, kao što su ljutnja, konfuzija i žalost.
Bitno je znati da je proces tugovanja komleksan i nije isti za svakoga. Ako dozvolimo sebi vreme da kroz ove faze prođemo svojm tempom, već smo na pravom putu da nastavimo sa svojim životom.
PORICANJE
Prvo što obično radimo kada doživimo gubitak je poricanje da se on uopšte dešava. Neverica, preispitivanje svih mogućih okolnosti deo su ovog odbrambenog mehanizma. On nam služi da bismo umanjili preplavljujuću realnost gubitka i da preživimo bol. Nekada je stvarno teško poverovati da je nešto što je do juče bilo u redu, danas potpuno obrnuto.
Zato nam treba vremena da se navknemo na realnost koja nam se ne sviđa.
Poricanje je pokušaj da se pravimo da se gubitak nije ni desio. Nekada se i ubeđujemo da je tako bolje (npr, ako smo i želeli da promenimo posao, ili želeli raskid), da nema razloga da tugujemo jer smo tako i želeli.
Bez obzira na želje i to što su odluke dobre, da bismo se osećali dobro, moramo da odtugjemo ono što tom odukom gubimo. Jer nikada nije da “samo gubimo” ili “samo dobijamo”. Uvek je i jedno i drugo, pa gubitak treba prežaliti.
LJUTNJA
Sledeće što možemo iskusiti je ljutnja. Ljutnja što nas neko ostavlja, što se odvajamo od nekoga ili nečega. Ovo moće biti i praćeno krivicom jer se ljutimo na osobu koja nije kriva što umire, na sebe što tražimo bolje, a sami smo to hteli…
Ono što se zapravo dešava je navikavanje na neprijatnost svojih odluka ili realnosti. Ljuti smo da ne bismo bili ranjivi, ili je društveno prihvatljivije neo da budemo uplašeni. Ljutnja nam dozvoljava da ispoljimo svoja osećanja sa manje osude ili odbacivanja okoline. Ili tako bar mislimo.
Loša strana je što nas ljutnja drži podalje od iskstva gubitka i sprečava nas da stvarno osetimo emocije u vezi sa gubitkom. Drži nas i podalje od drugih koji bi nam mogli pomoći kao podrška, uteha i ideja da nije sve izbljeno nego samo to što jeste izgbljeno.
NEMOĆ
Kada se nosimo sa gubitkom, nije neobično da smo, iz očaja, spremni da radimo sve da bismo umanjili bol. Tokom ove faze, možemo se truditi da promenimo situaciju, da obećavamo nešto za uzvrat samo da nestane bol koju osećamo.
Molim te, Bože, vrati ga/je, uradiću sve što treba, biću bolja osoba i sl.
To cenkanje i preovaranje sa životom dolazi iz osećaja nemoći i pokušaj je stvaranja osećaja kontrole nad nečim što je van naše kontrole.
Dok traje ova faza, mi se trudimo da se fokusiramo na naše lične greške i kajanja. Tada se vraćamo unazad, i patimo za onim što smo mogli da radimo bolje, a nismo, i shvatamo da više nećemo imati priliku da to ispravimo.
Bar ne sa tom osobom. To nas vodi u sledeću fazu koja može imati dva ishoda:
DEPRESIJA ILI DEPRESIVNA POZICIJA?
Tokom procesa tugovanja, kada shvatimo da prethodne faze ne vode ka spokoju, polako počinjemo da šire sagledavamo realnost i da se suočavamo sa njom.
U ovoj fazi tugovanja počinjemo snažnije da osećamo gubitak. Naša panika počinje da jenjava, emocionalna magla počinje da se razbistrava, a gubitak se čini prisutnijim i neizbežnijim.
U tim trenucima, skloni smo da se povučemo u sebe dok tuga raste. Možemo da se izolujemo, budemo manje društveni i manje komuniciramo sa drugima o tome kroz šta prolazimo.
Ovde postoje dva puta: jedan je da razvijemo depresiju jer odbijamo da integrišemo iskustvo, vraćamo se na ljutnju, neprivatanje i očaj ili da prođemo kroz tzv. depresivnu poziciju.
Ako osećate da ne možete sami da prođete kroz ovakva iskustva, potražite pomoć.
Depresivnu poziciju definisala je Melani Klajn, psihoanalitičarka i tvorac teorije objektnih odnosa.
Depresivna pozicija predstavlja značajan razvojni napredak u kome osoba, usled povećanog kapaciteta da integriše iskustvo, počinje da prepoznaje da je su osobe koje volimo isto vreme i dobre i loše.
Tada se, bez obzira na štetu koja je učinjena, razvija i zavalnost zbog dobijenog iskustva. Briga i ljubav, kao i tuga prema takvim celovitim objektima (i dobrim i lošim u isto vreme, u istoj osobi) postoje zbog nas samih, a ne zbog onoga što dobijamo ili više nećemo dobijati.
Suštinski zadatak oko koga je organizovana depresivna pozicija jeste suočavanje sa realnošću gubitka tj. napuštanje ideje o stalnoj kontroli nad nečim. (realnošću, osobama).
Depresivna pozicija služi da ljudima dozvoli nezavisnost. I nama i onima koje volimo. Svesnost nezavisnosti od nekoga ili nečega dozvoljava nam (i drugima koje volimo) da imamo i druge odnose sa drugim ljudima koje zaokupiraju našu pažnju i izazivaju naša osećanja.
Pošto je svaki odnos unikatan, jedinstven i neponovljiv, kao takav može da nam ostane u sećanju i iskustvu i kad se odnos prekine.
PRIVATANJE
Privatanje ne znači da više uopšte ne osećamo bol gubitka. Kraj procesa tugovanja je onda kada se više ne opiremo realnosti naše situacije. Ne borimo se da promenimo prošlost, nego pravimo planove za budućnost. Tada su osećanja u vezi sa doađajima svaka na svom mestu, ne preplavljuju nas i ne parališu. Nekada nas i motivišu da sigurniji koračamo dalje.
Kako pomoći nekome ko tuguje
Može biti teško znati šta reći ili učiniti kada je neko doživeo gubitak. Dajemo sve od sebe da ponudimo udobnost, ali ponekad se naši napori mogu činiti neadekvatnim i beskorisnim.
Šta treba imati na umu ako neko koga volite prolazi kroz faze tugovanja:
Izbegavajte spasavanje ili popravljanje.
U pokušaju da budemo od pomoći, možemo ponuditi ohrabrujuće komentare, pune nade ili čak humor kako bismo pokušali da im ublažimo bol ili da ih „popravimo“. Iako je namera dobra, ovaj pristup može ostaviti ljude da se osećaju kao da se njihov bol ne vidi, ne čuje ili ne važi.
Ne forsirajte.
Možda toliko želimo da pomognemo i da se osoba oseća bolje, pa verujemo da će joj brže pomoći ako je podstaknemo da priča i obradi svoje emocije pre nego što je zaista spremna. Ovo nije nužno tačno i zapravo može biti prepreka njihovom oporavku.
Budite dostupni.
Ponudite prostor ljudima da tuguju. Ovo omogućava osobi da zna da smo dostupni kada bude spremna. Možemo ih pozvati da razgovaraju sa nama, ali ne zaboravite da pružite razumevanje i potvrdu ako još uvek nisu spremni. Podsetite ih da ste tu i da ne oklevaju da dođu kod vas.