Preveden i adaptiran video materijal profesora Dona Karveta*
Priču o samopouzdanju je logično započeti Frojdom i njegovim konceptom Ego ideala. Znamo da je to koncept od koga je on odustao još 1923, zajedno sa konceptom savesti, da bi ih spojio sa konceptom superega i tako dobio čuvenu trodelnu strukturu: id- ego- superego. Karvet kaže da bi se trebalo vratiti ego idealu i savesti i time dobiti petodelnu strukturu uma. To je postalo jasno još pojavom Self psihologije, posle Frojda.
Šta predstavlja koncept Ego ideala?
Prvo bi trebalo da se vratimo unazad, na koncept „purified pleasure ego“ (ego oslobođen konflikata, okrenut samo ka principu zadovoljstva, bez principa realnosti), o kome je Frojd pisao 1911. Taj koncept predstavlja ideju da se novorođenče nalazi u stanju primarnog narcizma.
Frojd je verovao u tu nediferenciranu fazu jednosti uz osećaj beskonačnosti i bezgraničnosti u toj simbiozi. Kada dete shvati da nije jedno sa svetom, da postoji „ja“ i „ne ja“, „ja“ i drugi, shvati da nije sve i svja. Takođe, shvata da postoji svet i mimo njega nad kojim ima vrlo malo kontrole, što u stvari predstavlja uvredu za njegov primarni narcizam (jer do sada je on sam bio sve). Postaje primoran da prihvati da nije sve za njega i zbog njega, ako želi dalje da se razvija. Suočen sa principom realnosti, da nije sve, počinje da pravi komprimis: ok, prihvatam da nisam sve ja i da ima još nečega osim mene, ali sve što je dobro sam ja, a sve loše je van mene.
Ovde imamo rascep, spliting, drugačiji od onog koji objašnjava Melani Klajn, ali s njom je u vezi: ovaj pročišćeni ego, pročišćen od svega lošeg, je moguće konstruisati projekcijom i introjekcijom. Sve što je bolno i loše se projektuje napolje, (u druge, u stvari, događaje), a sve što je dobro spolja se introjektuje u sebe. Rezultat je: sve što je dobro sam ja, sve što nije dobro nisam ja, nego nešto van mene.
Tako neko, ko je ostao fiksiran za simbiotsku, odnosno fazu primarnog narcizma, ostaje duboko psihotičan, a ako nastavi u fazu 2: „ego oslobođen konflikata“ i zaglavi se tamo, kažemo da je u fazi sekundarnog narcizma, ali u ozbiljnom neskladu sa realnošću. Ta omnipotentna, visoko narcistična faza egocentrizma, u kojoj se obezvređuje sve što nisam ja, a uzdiže i obožava ono što sam ja, nesposobna je za bilo kakav kontakt, a samim tim i konflikt.
Pretpostavimo da ova osoba, prateći razvojni zadatak, nareduje do faze 3, gde se urazumi, jer počinje da prepoznaje loše u sebi, i dobro u drugima. Ovo je dobit faze ambivalencije, kako je zove Frojd, Melani Klajn je zove „depresivna pozicija“. Ovo je sada svet celih objekata umesto parcijanih objekata. Umesto da su objekti samo dobri ili loši, ja sam celovit objekat, kao i drugi: i dobar i loš.
Sada je princip realnosti dostignut, pomeranje iz sekundarnog narcizma je sledeća stanica, ali bolna. Da prihvatim da je loše u meni, kao i dobro, znači odbacivanje prerfekcije. Ja nisam savršen/a, drugi ljudi nisu savršeni, sve je mešavina. To je teško „progutati“ i zato ljudi, kaže Frojd, da bi mogli da podnesu nesavršenost u sebi sada kreiraju Ego ideal. Ok, možda nisam savršen/a sada, ali biću jednog dana. Takav Ego ideal je idealna verzija budućeg sebe, kao savršena lopta koja se šutne u budućnost pa idemo ka njoj. Takav Ego ideal je prenapumpan i nedostižan. Ljudi koji ne mogu da se odreknu svog perfekcionizma, često formiraju baš ovakav Ego ideal. Naravno, ne formiraju svi ovakav Ego ideal. Kod nekih ljudi Ego ideal ne traži toliko savršenstvo, ali jeste zahtevajući.
Kad imamo formiran Ego ideal, možemo da naš pravi Ego uporedimo sa Ego idealom . Npr. Student koji na ispitu dobije 10, njegov pravi ego narasta do ego ideala, a ako padne ispit, njegov se pravi ego još više udaljava ego idealu. Tako i samopouzdanje ima direktne veze sa konstantnim merenjem i odmeravanjem svog pravog ega u odnosu na ego ideal.
Teorija Regulacije samopouzdanja kaže da osoba sa poremećajem u polju samopouzdanja treba da radi na oba kraja: da reprogramira svoje viđenje pravog Ega, jer ga možda degradira i ne sagledava objektivo kakav je on zapravo. S druge strane, možda ga preuveličava i idealizuje, što opet ne odgovara realnosti. Mnogi ljudi ne znaju da prime komliment, konstantno se degradiraju i ne cene svoje stvarne kvalitete i uspehe (na poljima koji su im bitni).
Drugi kraj je nerealno formiran Ego ideal, gde ga je nemoguće dostići i osoba je osuđena na neuspeh ne zato što osoba „ne valja“ nego zato što su zahtevi Ego ideala previsoki i nedostižni. Kada probate da snizite svoje standarde, to možda ne zvuči dobro, ali može biti dobro. Suočiti sa time da smo samo ljudi. Koliko god da izgleda da neko može jer je savršen, ipak niko nije.
Tako da postoje načini da se podigne samopouzdanje. Prihvatajući realnost nas samih, pošteno evaluirati svoje kvalitete i kapacitete i modifikovati sopstveni Ego ideal tako da odgovara i realnosti i onome što sami smatramo vrednim.
SAVEST
Još jedan način razumevanja problema samopouzdanja je razumevanje Frojdovog, takođe odbačenog, koncepta savesti. Vratio ga je u koncept superega, ali tu postoji problem. Superego, kako ga je Frojd opisivao, doživljavan je kao sadistička tvorevina, unutrašnji napadač pun agresije, naročito agesije prema edipalnom rivalu, koji se okreće od rivala i napada nazad self, na način na koji je hteo da napadne rivala. Fairbairn ga zove „unutrašnji saboter“, izvor samosabotaže, samopobeđivanja, progoniteljstva…
Šta je savest?
Napunjena ljubavlju, dok je superego napunjen mržnjom, savest dolazi biološki, jer smo sisari i primati, odn. predodređeni smo na grupu, jedni na druge. Altruistični smo, želimo da pomognemo jedni drugima. Imamo majke, koje su nas hranile i održavale živima i podizale nas. Neke su odradile odličan posao, neke ne baš tako dobar, a neke nikakav, jer su i same bile u problemu i nisu iz njega izašle… Svakako, evo nas živi smo i preživeli i identifikujemo se sa svojim hraniteljima, što je forma savesti, koja nam u suštini poručuje: ne radi drugima ono što ne bi da drugi rade tebi.
Shvatili smo pojam reciprociteta. Kad kažemo: oko za oko-zub za zub, to je superego. U savesti, pojam reciprociteta bi glasio: zbog toga što primam ljubav, ja ću je i dati. Pošto sam bio/la odgajan/a, i ja ću odgajati… Tako nas savest uznemirava kada ne damo ljubav nazad, kad smo sebični. Kad se ne bavimo savešću, onda nas superego napada jer to superego radi. Kada smo naštimovani sa savešću (svojim vrednostima, koji su u skladu sa nama i realnošću), superego nam ne može ništa.
Drugim rečima, ako sam u kontaktu sa svojom savešću, ja poštujem sebe, zavredio/la sam samopoštovanje živeći po standardima moje savesti. Tada, kad poštujem sebe i neko pokuša da me zlostavlja, ja mogu da kažem: izvini, ne radim ništa loše, naprotiv, odlazi! Ne uzimam te za ozbiljno, briši! Pokušavaš da me degradiraš i obezvrediš ali ja sam dobar/dobra, a to znam jer živim u skladu sa svojom savesti najbolje što mogu. I dalje nisam savršen/a, ali radim ono što mislim da je najbolje za mene i druge.
Kako znamo da smo u skladu sa svojom savesti? Osećamo se dobro. Kada nismo, ne spavamo kako treba, nešto nas grize i ne da nam mira, opominje da nismo na pravom putu.
Pritom, ovde se ne radi o tome da budemo pravedni i delimo pravdu drugima, nego upravo suprotno. Ako morališmo, napadamo druge i deimo pravdu onda smo u regresiji. Kada svu svoju agresiju, grehe i loše osobine projektujemo u druge, pa ih onda napadamo zbog toga, to nije savesno i ne možemo se osećati dobro pokušavajući da te osobine menjamo u drugima. Ispada da je to odična odbrana od superega – identifikuj se sa superegom! Onda, kao što to radi superego tebi, proganjaš grešnike u ime pravde, morala i sl. Sadistično. Savest je potpuno drugi entitet.
Nekada je i Frojd verovao da je naš zadatak da uništimo superego, ali je zapravo nemoguće otarasiti ga se. Pritom, nama treba superego. On pretstavlja internalizovane društvene norme, pravila među kojima većina korespondira sa savešću. I savest kaže: ne radi drugima ono što ne bi da drugi rade tebi. Tako, što više savesti imamo, manje nam pravila treba. Kada smo savesni, ne treba nam zakon da nam kaže da ne radimo drugima ono što ne bismo voleli da nama rade, mi to znamo jer smo nekada bili voljeni i negovani, pa smo se identifikovali i sa negovateljem. Dobro je imati knjigu pravila, ali je bolje imati savest.
Najbolji način da se podigne samopouzdanje je da se živi savestan život. Takav je život pun ljubavi, pre svega prema pravom selfu, a ne lažnom. A onda i prema drugima, pokazujući saosećajnost i kapacitet za druge. Uraditi pravu stvar nije lak put. Držati zajedno dva različita glasa u glavi i učiniti da sarađuju. Sadistički, strogi, okrutni, zadrti i morališući glas superega s jedne strane , koji me ponižava i drobi, nasuprot glasu savesti koja voli i podržava, i koja me zove da se okrenem protiv zla i krenem ka dobrom. Svaki put kad uspem to da uradim, da ih držim zajedno i učinim da sarađuju, ja jačam i moje samopouzdanje raste.
*DONALD L. CARVETH, Ph.D., RP, FIPA, Emeritus Professor of Sociology and Social & Political Thought, Senior Scholar, York University, Registered Psychotherapist, College of Registered Psychotherapists of Ontario Training and Supervising Analyst, Canadian Institute of Psychoanalysis