zasnovano na radu Hane Segal “Fantazija“
Formiranje fantazije je primitivna funkcija — ali njen značaj se ne iscrpljuje u ranom detinjstvu. Ona je temelj iz kog se, kasnije, razvijaju više mentalne funkcije, poput mišljenja.
Hana Segal, oslanjajući se na koncepte Melani Klajn, razvija ideju da su nesvesne fantazije sveprisutne i uvek aktivne u svakom pojedincu — ne povremena pojava, nego stalna dinamika mentalnog života. Ono što određuje psihološki karakter osobe nije njihovo prisustvo (ono je univerzalno), nego njihova priroda i način na koji su povezane sa spoljašnjom stvarnošću.
Poreklo fantazije Segal smešta na sam početak života. Pošto nagoni deluju od rođenja, pretpostavlja se da neki sirov fantazijski život postoji već tada: prva glad i nagon da se ta glad zadovolji praćeni su fantazijom o objektu sposobnom da je zadovolji. Kako fantazije potiču direktno iz nagona, na granici somatskog i psihičkog, ove najranije fantazije se doživljavaju i telesno i mentalno. Dokle god vlada princip zadovoljstva, fantazije su svemoćne — ne postoji razlika između fantazije i stvarnosti; fantazirani objekat i zadovoljstvo koje iz njega proizlazi doživljavaju se kao stvaran, fizički događaj.
Stvaranje fantazije je, pritom, funkcija ega — što pretpostavlja da je ego, od rođenja, sposoban da, vođen nagonima i anksioznošću, oblikuje primitivne objektne odnose i u fantaziji i u stvarnosti. Od trenutka rođenja, dete se suočava sa stvarnošću — počev od samog čina rođenja, pa nadalje kroz zadovoljenja i frustracije svojih želja. Ta iskustva odmah utiču na fantaziju, i istovremeno su pod uticajem nesvesne fantazije. Fantazija, dakle, nije bekstvo od stvarnosti — ona je njena stalna, neizbežna pratnja, u neprekidnoj interakciji sa njom.
Ovaj odnos ide u oba smera. Nesvesna fantazija može odrediti kakvo se značenje i uzročna veza pripisuju događajima, čak i kad je stvarnost tačno opažena. Ali važi i obrnuto: stvarnost zadire u nesvesnu fantaziju, biva doživljena, ugrađena u nju, i snažno na nju utiče.
Ovo je, kaže Segal, ključno za procenu značaja okruženja u kom dete odrasta. Okruženje jeste izuzetno važno — ali iz toga ne sledi da bi, bez lošeg okruženja, izostale agresivne i progoniteljske fantazije i strepnje. Značaj okruženja se može ispravno proceniti jedino u odnosu na to šta ono znači unutar detetovih nagona i fantazija. Kad je dete pod uticajem fantazija besa, stvarno loše iskustvo postaje sve značajnije — jer potvrđuje ne samo osećaj da je spoljašnji svet loš, nego i osećaj sopstvene zloće i svemoći sopstvene zlonamerne fantazije. Nasuprot tome, dobra iskustva umanjuju bes, ublažavaju osećaj proganjanosti i mobilišu ljubav, zahvalnost i veru u dobar objekat.
Fantazija, pored toga što izražava nagon, ima i odbrambenu funkciju. Zadovoljstvo dobijeno iz fantazije brani od spoljašnje deprivacije, ali i, što je važnije, od unutrašnje stvarnosti: od sopstvene gladi i besa. Fantazije se, štaviše, mogu koristiti kao odbrana od drugih fantazija. Tipičan primer su manične fantazije, čija je glavna svrha da odagnaju skrivene depresivne fantazije: fantazija o sebi kao onome ko sadrži progutan, idealan objekat, čiji “sjaj” (termin koji Segal preuzima od Abrahama) pada na ego, jeste odbrana od osnovnije fantazije — da je objekat koji ego sadrži nepopravljivo uništen i osvetoljubiv, i da njegova “senka” (termin koji Segal preuzima od Frojda, iz rada o žalosti i melanholiji) pada na ego.
Sami odbrambeni mehanizmi — projekcija, introjekcija, represija — nisu apstraktni procesi koje samo posmatrač imenuje spolja. Osoba ih doživljava kao konkretne fantazije: kao sebe koji uzima nešto unutra ili izbacuje napolje, ili — kao što pacijenti često opisuju represiju — kao branu koja može da pukne pod pritiskom bujice.
Ovaj odnos između fantazije i mehanizama vodi dalje, ka pitanju strukture ličnosti. Frojd je opisao ego kao “talog napuštene objektne katekse” — taj talog čine introjektovani objekti. Prvi takav objekat koji je Frojd opisao jeste super-ego, nastao introjekcijom roditeljske figure u fantaziji — figure iskrivljene sopstvenim projekcijama deteta.
Analiza ranih projektovanih i introjektovanih objektnih odnosa otkriva fantazije o objektima uvedenim u ego od najranijeg detinjstva — počev od introjektovane idealne i progoniteljske dojke. Prvo se introjektuje delimičan objekat, poput dojke, kasnije penisa; zatim celi objekti, poput majke, oca, roditeljskog para. Što se ranije introjekcija desi, to je introjektovani objekat više fantaziran i iskrivljen onim što je dete u njega projektovalo. Kako razvoj napreduje, i osećaj za stvarnost deluje potpunije, unutrašnji objekti postaju bliži stvarnim ljudima iz spoljašnjeg sveta.
Sa nekim od tih objekata ego se identifikuje — introjektivna identifikacija — i oni postaju asimilirani u ego, doprinoseći njegovom rastu i karakteristikama. Drugi ostaju kao zasebni unutrašnji objekti sa kojima ego održava odnos (super-ego je takav objekat). Ovi unutrašnji objekti se, štaviše, doživljavaju u međusobnom odnosu: unutrašnji progonitelji se doživljavaju kao napadači i na idealni objekat i na ego. Tako nastaje složen unutrašnji svet, a strukturu ličnosti u velikoj meri određuje ta trajnija fantazija koju ego ima o sebi i o objektima koje sadrži.
Upravo zato što je struktura ličnosti tako blisko povezana sa nesvesnom fantazijom, moguće je uticati na strukturu ega i super-ega kroz analizu: analizirajući odnos ega prema unutrašnjim i spoljašnjim objektima, i menjajući fantazije o njima, moguće je uticati na trajniju strukturu ega.
Ova ista dinamika, tvrdi Segal, leži u korenu i mišljenja. Fantazija izvorno pripada funkcionisanju po principu zadovoljstva. Frojd, u tekstu o dva principa mentalnog funkcionisanja, opisuje kako uvođenje principa realnosti odvaja jednu vrstu misaone aktivnosti, čuvajući je od testiranja stvarnosti, podređenu samo principu zadovoljstva — to je fantaziranje. Mišljenje se, nasuprot tome, razvija u službi testiranja stvarnosti — kao sredstvo da se toleriše napetost i odloži zadovoljstvo dok se proces pražnjenja ne odloži.
U tom smislu, fantazija se pojavljuje kasno u životu odojčeta — tek pošto je testiranje stvarnosti uspostavljeno, kao izdvojena aktivnost. Do tada, dete svoju želju održava uz pomoć fantazije, dok stvarno zadovoljstvo ne postane dostupno. Ako je frustracija preozbiljna, ili dete nema dovoljno kapaciteta da tu fantaziju održi, dolazi do motornog pražnjenja, često praćenog raspadom nezrelog ega. Fantazija, dakle, u ranom mentalnom životu ispunjava neke od funkcija koje kasnije preuzima mišljenje.
Frojd, u fusnoti istog teksta, ide korak dalje: organizacija koja bi bila potpuno robovala principu zadovoljstva, zanemarujući spoljašnju stvarnost, ne bi mogla da opstane — ali odojče, uz brigu majke, “skoro” ostvaruje takav sistem. Ta reč “skoro” je ključna: već vrlo rano, zdravo dete ima izvesnu svest o sopstvenim potrebama i sposobnost da ih saopšti majci. Od trenutka kad dete počne da stupa u interakciju sa spoljašnjim svetom, ono testira svoje fantazije u odnosu na stvarnost.
Otud, po Frojdu, poreklo misli leži upravo u tom procesu — testiranju fantazije naspram stvarnosti. Misao nije suprotstavljena fantaziji; ona je na njoj zasnovana i iz nje izvedena. Princip realnosti je samo princip zadovoljstva, modifikovan testiranjem stvarnosti — a mišljenje se može videti kao modifikacija nesvesne fantazije, izazvana tim istim testiranjem. Bogatstvo, dubina i tačnost nečijeg mišljenja zavise, prema tome, od kvaliteta i prilagodljivosti njegovog nesvesnog fantazijskog života, i od njegove sposobnosti da taj život podvrgne testu stvarnosti.