(a ne učiniti ni sebi ni njemu medveđu uslugu)
Domaći zadaci….raznorazni zahtevi raznoraznih učitelja za raznoraznu decu. Pa još pola i ne prenesu kako treba, pa šta je uopšte zadatak i ko treba da ga radi?
Kojoj god da učiteljici zapade Vaše dete (stroga, preambiciozna, nezainteresovana, sveznajuća, iritantna, moćna, kul, stara, neiskusna,….dodati po izboru) cilj nije zadovoljiti je. Naravno da stilovi učitelja i te kako utiču na naše ambicije prema novim stvarima, ali neće svako dete biti zainetresovano za sve ili bar neće biti za sve na isti način. Prava je umetnost „ubosti žicu“ i privoleti dete da primenjuje načine učenja stvari koje ga zanimaju na ono što mu ne ide. Na sve to utiče mnogo faktora od kojih svaki ponaosob (a zajedno naročito) dovodi roditelja u nemoćnu poziciju, a neretko i do belog usijanja. I tako u krug…..Zvuči poznato?
Nije da imam rešenje, ali znam par dobrih caka koje rade posao. Probajte, a ako Vam se BAŠ čini da stvari ozbiljno izmiču kontroli, potražite pomoć dečjeg psihologa i/ili porodičnog terapeuta.
A da probamo i ovako.
Pre svega, trebalo bi da krenemo od toga šta dete MOŽE, a ne šta ne može. Ovo je jako važno, jer strategija uspeha na polju koje mu ide lako može da se primeni na poteškoće.
– Stalno hvalite svaki pomak i novu savladanu veštinu, bez obzira na ocenu. Ocene neka budu posledica, a ne motiv za učenje. Često se dešava da posle početnih neuspeha u npr. računanju, oni sami sebi daju etiketu da nisu dobri u matematici i tako ta blokada sama radi svoj posao. (Sto puta ponovljena laž postaje istina, kod dece ovo posebno važi.)
– Napravite zajedno raspored učenja, prateći detetove stvarne mogućnosti koncentracije, njegove predloge uvažite koliko god možete. Tako će se dete osećati sposobnije i odgovornije za svoje obaveze. Ako je to 15-20 minuta, onda napravite dogovor i čvrsto se toga držite da kad uradi ovaj deo može da ustane, prošeta, pogleda telefon, uzme slatkiš i sl. i vrati se da nastavi pa tako opet. Vremenom vreme provedeno za stolom u cugu, povećavati. Ukupno učenje ne bi trebalo da prelazi 2 puta po 1 sat dnevno, jer su efekti učenja nikakvi. (Pričam za niže razrede osnovne škole)
– Najbolje bi bilo da se učenje obavlja kroz igru. Ako neće da vežba čitanje, zamolite ga da vam, dok kuvate, čita recept. Ili dedi može da čita Zabavnu stranu iz novina, „jer ga bole oči“. Ako neće da računa, igrajte se dok se vozite tako što ćete da sabirate brojeve sa registarskih tablica. Pobednik je onaj ko prvi dođe do zbira 18 npr. Pa menjate.
Radoznalost i igra
Čini mi se da više uspeha imaju deca čiji su roditelji radoznali i sami otvoreni za učenje i istraživanje novih stvari. Pa da vidimo, za početak, šta to stvarno interesuje našu decu i kako to da povežemo sa gradivom iz škole? Dobro je poznato da deci može sve da se objasni, samo ako se govori “njihovim jezikom”, pa koji je bolji zajednički jezik od igre.
Igranje je najbolja zajednička aktivnost koju možete imati sa detetom. Ako ste, pritom, pažljivi slušači, čućete i mnogo više od tačnih odgovora iz lekcije. Tako raskravljeni i zaokupljeni igrom, osim što neće ni znati da uče, pružiće vam i mnoge dodatne informacije o tome šta se dešava u školi, kako se tamo uči/ne uči, kakva je klima odeljenju, ko ima kakav rečnik i ton, a ako imate sreće, i ko se u koga zaljubio, šta se dešava na ulici, na odmorima…. Tako nema ni potrebe da se pita ono čuveno “šta je bilo u školi”, sami će da kažu.
I najvažnije: tako se šalje poruka da je rad ujedno i lep, osim što je težak. Da je učenje celoživotna aktivnost koja donosi radost i zabavu, a ne da se uvek ili igramo ili učimo. Dva u jedan, plus kvalitetno i korisno provedeno vreme sa decom. Kako Vam se čini?