Prema klasifikaciji Američke psihijatrijske asocijacije tik se može definisati kao iznenadni trzaj, pokret ili zvuk koji nema nikakvu svrhu, a osoba ga ne može zaustaviti svojom voljom.
Nastanak
Mogu nastati kao posledica neravnomernog sazrevanja određenih struktura u mozgu, kao odgovor na traumatska oštećenja mozga, infekcije, epilepsije ili drugih oboljenja koje konstatuje psihijatar. Mogu razviti Turetov sindrom, hronični i prolazni tik poremećaj.
Reakcija odraslih
Najčešće, kada se primeti kod dece, veliku ulogu u daljem razvoju tika igra i reakcija roditelja i/ili okoline na pojavu tikova. To je nešto što je novo i nepoznato za dete, bilo da se javi u razvojnoj fazi kao reakcija na stres naredne faze ili regresija u prethodnu. Svaka naredna faza razvoja, kako kod dece, tako i kod odraslih, nosi sa sobom anksioznost i strah od nepoznatog, pa emocije mogu biti preplavljujuće za osobu. Regresija se može javiti usled nekog važnog događaja: preseljenje, razvod, rođenje brata ili sestre, smrt člana porodice ili porodičnog prijatelja.
Ako se dete dodatno kažnjava, ismeva ili potkazuje kao da s njim nešto nije u redu, bez objašnjenja, trajanje tikova može da se produži i produbi njihova težina i učestalost. Osim što može preći u poremećaj, kod osobe nastaje i nesigurnost, nedostatak samopouzdanja, pa i anksioznost i depresija.
Osobe koje imaju tikove mogu nekada i satima i danima da ga obuzdavaju, pa postaju sve jači i duže traju. Ukoliko je neurološki sve u redu, treba sagledati širu sliku i okolnosti u kojima se tik prvi put pojavio i kad se javlja ili pojačava.
Kompulsija
Oto Fenihel je govorio o tiku kao delu “pobune” tela protiv “služenja” koji ima veze sa kompulsijom. Kompulsivne osobe dobrovoljno upravljaju svojim motoričkim akcijama, dok tik nailazi nezavisno od volje. Uprkos tome, dugotrajne kompulsivne motorne reakcije mogu se postepeno razviti u tikove.
Pri potiskivanju previše emotivnih sadržaja, tik se takođe javlja kao “oslobođenje”, kao i kod kažnjavanja potisnutih impulsa. Tako se tik javlja umesto potisnute ljutnje, straha, tuge ili seksualne ekscitacije. Ovo je posebno izraženo u porodicama kod kojih su ove emocije ili nagoni tabu teme. Tada tikovi služe da drže na rastojanju impulse koji se smatraju društveno nepoželjnim.
Imitacije
Postoje i tikovi koji su zapravo imitacija osobe sa kojom se dete nesvesno identifikovalo.
“Tik jednog pacijenta sastojao se u trzajima vilice, što je svesno izražavalo reosiguranje protiv straha od paralize vilice; otkrilo se da je to imitacija očevog zevanja. To zevanje bilo je doživljeno kao seksualna pretnja, na koju je trebalo odgovoriti identifikacijom sa agresorom.”
Ovaj Fenihelov prikaz slučaja govori i o tome kako deca doživljavaju stvarnost drugačije nego odrasli. Ono što može biti traumatično doživljeno kod deteta, ne mora zapravo predstavljati traumatičan događaj. Upravo ovo dodatno zbunjuje roditelje koji ne znaju kako da se postave i razmeju dete.
Neverbalna komunikacija
Neki tikovi služe i kao oblik neverbalne komunikacije. Mimika govori umesto naših reči dok još ne umemo adekvatno da se sporazumevamo, zbog nedostatka reči u vokabularu u odnosu na emocije, želje i potrebe koje se razvijaju brže od govora. Ovako se javlja i mucanje. U porodicama u kojima se emocije ne pokazuju previše, gde se one negiraju i iskrivljuju, pogodno je tle za razvoj tikova kod dece.
Igra – pravimo grimase
Ovu igru kreveljenja i pravljenja grimasa licem deca vole i rado je igraju. Ona služi da dete istraži mogućnosti facijalne ekspresije, govora tela i neverbalne komunikacije, kao i reakcije okoline na izražavanje. Ukoliko je detetu zabranjivano da se ispoljava na takav način, neki tikovi izgledaju kao pobuna protiv krutih pravila ili kao realizacija pretnje “ne radi to, ostaćeš takav!”
Kao da tim tikom poručuje da ono ima kontrolu – nemate je vi ili sad sam “ružan”, pa plašim ja vas, a ne vi mene. Ovo su, naravno nesvesne radnje. Kada tikovi od ovih iracionalnih uverenja pređu u nevoljne pokrete koji se ne mogu više kontrolisati, odnosno kada postignu “neuspeh” u odnosu na potrebu i želju, osoba stiče osećaj nemoći, neadekvatnosti i straha od moguće kazne, koja opet vodi u još veći gubitak samopouzdanja.
Porodica – mreža podrške
Zato je važno da se cela porodica, koliko je moguće, sa mnogo empatije i strpljenja uključi u rad na tome, što pre. Što se više roditelji, uz pomoć stručnjaka ili sami, budu edukovali da razumeju procese koji dovode do promene u ponašanju dece, to će se brže i efikasnije problem i rešavati.
Kada se odnos i komunikacija u porodici razume i analizira, u mnogome se stabilizuje i sam odnos među članovima. Ono što ne poznajemo ne možemo ni da menjamo.