Moj prijatelj je uspešan čovek. On nije toga u potpunosti svestan, ali ipak svoj uspeh opisuje kao nešto za šta se on zalagao godinama i za šta je lično on zaslužan, a počeo je od nule. Ovih dana dobio je ponudu da bude partner jednoj firmi iz inostranstva. Ostao bi u svojoj zemlji, vodeći ogroman posao o kom je sanjao. Iako je sve detaljno isplanirao i razradio, u njemu se, više nego do sada, javlja nemir. A onda i strah. Strašni strah od smrti.

Sumnja

Kako sve na svetu ima (bar) dve strane i kako stvari uglavnom nisu onakve kakvim nam se na prvi pogled čine, tako se u svakom od nas javlja sumnja. Umesto da skače od radosti što će ostvariti svoj san i što je to bliže nego ikada do sad, on se plaši tog ostvarenja. I kako još ne može mnogo da priča o tome, jer se oseća nezahvalnim što se žali, osećaj straha još više dobija na snazi.

Slično je i sa udajom/ženidbom, kada mladenci oklevaju pred samim činom, doživljavaju napade panike, iako opisuju patnera kao „onog pravog“ i sve je u redu. Naravno, doživljaj neadekvatnosti, opet dodatno pojačavaju očekivanja okoline: šta ti sad fali, razmažen/a si, nezahvalan i sl.

Mnoge žene prolaze kroz istu agoniju kada postanu mame i, umesto da uživaju sa svojim bebama, kao svi sa fotografija na društvenim mrežama na primer, one osećaju kako će umreti.

Kad će kraj?

Postoji mnogo razloga da se osoba ovako oseća i ne možemo odmah znati „šta joj je“, ne postoji univerzalna dijagnoza, a ni rešenje.

Ali ono što je meni i mom prijatelju „sinulo“: on se plaši ostvarenja sna jer to vidi kao krajnji cilj, cilj iza koga nema dalje. A kad nema dalje, onda je kraj. Zašto bi neko želeo da sam sebe dovede do kraja? Onda zapravo „neće“ da uspe, nego se samosabotira. Ova vrsta otpora je inače vrlo kreativna i svako od nas ima jedinstvene i ponekad vrlo prefinjene načine samosabotaže.

Strah od smrti = strah od života?

Stvari ne izgledaju isto iz svih uglova posmatranja, kao ni život. Ostvariti se u ulozi majke ili supruge nije kraj, nego početak. To jeste ostvaren cilj i jeste onaj koji označava kraj jedne životne faze, ali i početak druge. Nove, neizvesne u kojoj i sami ponovo istražujemo sebe i učimo neke nove veštine i odnose sa drugima.

Ispade onda da se ne plašimo smrti – nego života. Da zapravo živimo svoje strahove. Pa, pre nego što popričamo sa svojom samosabotažom i vidimo šta to ima da nam kaže, zastanimo baš ovde: ako već živimo svoj strah, onda i nije baš toliko strašan, zar ne? Zvuči kao dobar početak.