Često se dešava da u situacijama kada sretnemo svog psihoterapeuta van terapijske situacije, ne znamo kako da reagujemo.
Nekada nismo sigurni šta je najbolje jer nismo razmatrali sa terapeutom (u terapijskoj situaciji) ovu temu. To nije ni malo neobično iz više razloga:
- klijenti sami biraju teme i ovo pitanje prosto nikad nije došlo na red.
- ne razmišljajući mnogo o terapeutu kao osobi, što je razumljivo baš zbog terapijske situacije, ne pada nam na pamet mogućnost susreta kada smo negde van terapijskog prostora.
Onda se desi da se nađemo negde, na ulici ili u istoj prostoriji, s terapeutom i zbunimo se da li da mu/joj se javimo. Da li će biti glupo ili nepristojno ako se ne javimo.
Nekada su situacije takve da, ako bismo se javili terapeutu, a u društvu smo, došlo bi na red i potencijalno upoznavanje tih osoba s terapeutom. Ili bar objašnjavanje kome smo se to javili, što otvara dalje priče o kojima klijent možda ne bi pričao sa tim osobama ili sl.
Baš zbog čuvanja poverljivosti podataka i identiteta klijenta, psihoterapeut/kinja se nikada neće prvi/a javiti. U situacijama kada se klijent i terapeut sretnu, klijent će biti taj koji će odlučiti da li će se u datoj situaciji javiti svom terapeutu.
Ne treba brinuti da li ćemo u toj situaciji biti nepristojni ili doživljavati svog terapeuta kao da je nadobudan (očekuje da bude pozdravljen i neće prvi da se javi) ili nas izbegava ili nešto treće. Ovo pravilo važi radi zaštite klijentove privatnosti.
Svakako, ukoliko se osećate da je terapeut nešto pogrešio, u ovakvoj ili bilo kojoj drugoj situaciji, najbolje bi bilo da o tome popričate baš sa njim.
Čak i ako mislite da je mnogo pogrešio/la i da neće ništa razumeti, probajte. To su moćne stvari koje odlikuju odnos, baš onaj koji je jedinstven i potreban za promenu. Onaj, u kome možemo vežbati naše granice, očekivanja, projekcije, osećanja, bez osude od strane terapeuta.