“Srpkinja je mene majka rodila” ispred Skupštine
video na koji se tekst odnosi, pogledajte ovde
U noći između 2. i 3. novembra 2025. godine, ispred Skupštine Srbije dogodio se incident koji predstavlja ilustraciju onoga što Pol-Klod Rakamije (Paul-Claude Racamier), francuski psihoanalitičar, definiše kao “perverznu misao” u njenom kolektivnom, sistemskom obliku.
Majka čiji je sin stradao u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu – padu koji je bio posledica sistemske nestručnosti, korupcije i nemara vlasti – započela je štrajk glađu zahtevajući odgovornost nadležnih. Nakon godinu dana od tragedije, uprkos brojnim protestima i blokadama širom Srbije, niko nije procesuiran za ovu katastrofu.
Kao odgovor na njenu akciju, organizovana je kontra-demonstracija gde je grupa ljudi, zaštićena kordonima policije i opremljena prethodno postavljenim ozvučenjem, pevala “rodoljubive” pesme majci u tugovanju, uključujući pesmu “Srpkinja je mene majka rodila”, dok su je istovremeno vređali i ismevali.
Psihodinamska analiza ovog događaja odnosi se na Rakamijeove koncepte perverzne misli, perverznog prekida veza i narcističke perverzije kao sistemskog fenomena iznetih u njegovom radu “O narcističkoj perverziji”.
Perverzna misao i fragmentacija istine
Rakamije definiše perverznu misao kao stil mišljenja koji “nastoji da obuhvati i zatvori, da zbuni i uhvati svoj plen u čvrsto zategnutu mrežu kontra-istina i neizrečenih tvrdnji, aluzija i laži, insinuacija i kleveta.” U situaciji ispred Skupštine, ova mreža se manifestuje kroz nekoliko simultanih mehanizama.
Postoji fundamentalna kontra-istina u samom činu pevanja pesme o majčinstvu majci koja tuguje. Formalno, pesma slavi majku kao svetinju srpskog naroda. Ali kontekst – ton, mesto, vreme, pratećа agresija – transformiše ovu formu u njenu potpunu suprotnost. Ovo nije slavljenje majčinstva već njegovo skrnavljenje. Rakamije bi ovo prepoznao kao tipičan perverzni mehanizam gde se jezik ljubavi koristi za izvršavanje mržnje, gde se simboli poštovanja koriste kao instrumenti poniženja.
Ovaj mehanizam ima duboku psihodinamsku funkciju. On ne samo da napada individuu već napada same simboličke temelje zajednice. Kada pesma o majčinstvu postane oružje protiv majke, kada se ono što bi trebalo da spaja iskoristi za ponižavanje, dolazi do onoga što Rakamije naziva “uništavanje izvora mišljenja i obeshrabrivanje samog principa razumevanja.”
Diverzija inteligencije kao sabotaža sposobnosti mišljenja
Rakamije govori o tome kako perverzna misao “izaziva ono što je ekvivalentno diverziji inteligencije oko sebe.” U ovom slučaju, diverzija se dešava na nivou celokupne javnosti.
Termin “diverzija” koji Rakamije koristi je namerna sabotaža, uništavanje neprijateljske infrastrukture, ometanje funkcionalnosti sistema protivnika. Kada kaže da perverzna misao “izaziva ono što je ekvivalentno diverziji inteligencije oko sebe”, on ne govori o slučajnoj posledici ili neželjenom efektu – on govori o namerno proizvedenom uništavanju kognitivnih kapaciteta drugih ljudi.
Prvo moramo razumeti šta Rakamije podrazumeva pod “inteligencijom”. U psihoanalitičkom smislu, inteligencija nije samo IQ ili sposobnost rešavanja problema. To je celokupan aparat mišljenja – sposobnost razumevanja uzročno-posledičnih veza, kapacitet za refleksiju, mogućnost povezivanja različitih elemenata u koherentnu celinu, sposobnost simbolizacije, kapacitet za kritičko razmišljanje, i fundamentalno – sposobnost razlikovanja istine od laži.
Dakle, kada govori o diverziji te inteligencije, on misli na proces u kojem perverzna osoba ili struktura aktivno podriva ove kapacitete kod drugih. To nije pasivno zbunjivanje – to je agresivna strategija razaranja tuđe sposobnosti da misle jasno.
Događaj forsira građane u položaj gde oni moraju da simultano drže kontradiktorne realnosti:
- Žene pevaju i vesele se pevajući o majci / Pevaju majci u žalosti za detetom
- Policija treba da štiti građane / Iza leđa policije lete stolice, baklje i kamenice na nenaoružane građane
- Brane se od žrtve tragedije /Napadaju žrtvu tragedije
- Država brine o svojim građanima / Država organizuje poniženje građanke koja traži pravdu
Ovakva konfiguracija proizvodi ono što Rakamije naziva procesом dementalizacije – uništavanjem sposobnosti za koherentno mišljenje. Pojedinac koji posmatra ovu scenu mora uložiti ogromnu psihičku energiju pokušavajući da integriše neintegrative podatke. Rezultat je ili kapitulacija razuma (“Ne razumem više šta se dešava”), ili cepanje (spliting) gde se ova realnost ne integriše sa ostalim aspektima doživljaja stvarnosti.
Narcistička homeostaza kroz eksternalizaciju
Ključni Rakamijeov koncept je da narcistička perverzija funkcioniše kroz eksternalizaciju unutrašnjeg haosa. Perverzna struktura mora projektovati svoj unutrašnji raspad u drugoga kako bi sama ostala kohezivna. Na individualnom nivou, ovo znači da perverzna osoba “izaziva više poremećaja kod drugih nego u sopstvenom telu.” Ovde se radi o projekciji: unutrašnja dezorganizacija sistema projektuje se u one ljude koji zahtevaju organizaciju i red (pravnu odgovornost).
Politička struktura koja počiva na sistemskoj korupciji, nestručnosti i nemaru – koja je, dakle, duboko disfunkcionalna – mora eksternalizovati svoje simptome. Majka koja traži odgovornost postaje nosilac simptoma koji bi trebalo da nose oni odgovorni za tragediju. Ona postaje “problem” – ona remeti javni red, ona izaziva tenzije, ona ne dozvoljava “pomirenje i gledanje napred.”
Ovo je klasična perverzna inverzija gde se uzrok i posledica menjaju mestima. Ne rešava se strukturalni problem (nestručnost, korupcija) već se napadaju oni koji na taj problem ukazuju.
Perverzni prekid veza i rasuto tkivo istina
Rakamije govori o tome kako perverznost proizvodi “prekinute niti” i “rasuto, razjedinjeno tkivo istina.” U situaciji posle tragedije u Novom Sadu, vidimo sistematsko kidanje veza između uzroka i posledica, između odgovornosti i kazne, između tuge i poštovanja.
Incident ispred Skupštine je dodatni perverzni prekid – prekid veze između majčinstva kao kolektivne vrednosti i konkretne majke, prekid veze između rodoljublja i brige za građane, prekid veze između policije kao zaštite i njene funkcije – u službi režima.
Svaki takav prekid ostavlja fragmentirane istine koje zbunjuju, sluđuju i služe održavanju unutrašnjeg nemira i osećanja nesigurnosti u kome se bolje može manipulisati.
Sistemska perverzija i imunitet od objekta
Rakamije kaže da perverzna struktura postiže “imunitet od konflikta” po cenu “imuniteta od objekta” – drugim rečima, drugi više nisu tretirani kao subjekti sa sopstvenim unutrašnjim svetom već kao instrumenti narcističke regulacije.
Na sistemskom nivou, ovo znači da građani više nisu tretirani kao subjekti sa pravima, potrebama i osećanjima već kao instrumenti održavanja sistema. Majka koja tuguje nije viđena kao žena koja je izgubila sina i koja zaslužuje empatiju, pravdu i poštovanje. Ona je viđena kao “problem koji treba rešiti” – ili ignorisanjem, ili ponižavanjem, ili izolacijom, kao druge građane i aktiviste pre nje, od kojih su mnogi (bivali) u zatorima ili egzilu.
Ova fundamentalna objektifikacija je srž perverznosti. I ona se održava upravo kroz mehanizme koje je Rakamije opisao: širenje dezinformacija i tračeva – orkestrirana mašinerija sa nacionalnih frekvencija, zabrane komunikacije (ne da joj se ulazak u Ćacilend), kategoričke tvrdnje, opšta mesta i floskule.
Opasnost narcističke depresije i očajna održivost perverzije
Rakamije postavlja provokativno pitanje: da li je upornost u održavanju perverzne dinamike zapravo pokušaj izbegavanja “katastrofalnog susreta sa prazninom?” Jer “šta ostaje od perverznog ega ili jezgra ako više nema ničega da se fragmentira ili pervertuje? Odgovor je, očigledno, ništa.”
Primenjeno na sistemski nivo: politička struktura koja počiva na perverznoj dinamici ne može dozvoliti vraćanje principa istine, odgovornosti i pravde jer bi to značilo suočavanje sa fundamentalnom prazninom na kojoj sistem počiva. Ako ne možeš više kontrolisati kroz manipulaciju, ako ne možeš više održavati iluziju kroz projekciju i fragmentaciju – šta ostaje? Očigledno, ništa.
Zato je bitno razumeti i prepoznati ove mehanizme, kako bi “ponovo povezivanje prekinutih niti i popravljanje tkiva rasutih, razjedinjenih istina” uopšte bilo moguće. To je trenutak kada tih glas istine i postane dovoljno čujan da započne proces kolektivnog ozdravljenja od sistemske perverzije.
