Kada roditelj ne odgovara na detetovu potrebu za ogledanjem (mirroring), dete trpi hronične empatijske nedostatke. Kohut ih naziva neuspehom selfobjekt funkcija. To bi značilo da roditelj nije ponosan na ono što dete jeste, na njegovu grandioznost i vitalnost, niti odgovara na detetov doživljaj sopstvene veličine sa radošću. Roditelj ne saučestvuje u detetovim “velikim stvarima” – onima koje su velike za dete, ne (toliko) za odraslog.
Idealno bi bilo kada bi roditelj funkcionisao kao takvo ogledalo, koje bi, uz optimalne frustracije (ni previše, ni premalo), pomoglo da dete postepeno internalizuje ovu funkciju (a ne roditeljske slike). To bi bio transformativni proces u kojem funkcija koju je obavljao roditelj postaje deo vlastite psihičke strukture deteta. Tako bi se razvio tzv. kohezivan self (zdrav, stabilan, integrisan) sa kapacitetom za unutrašnje zadovoljstvo i samopotvrđivanje.
Međutim, kod hroničnog neuspeha ogledanja, ova internalizacija se ne dešava. Struktura koja bi trebalo da omogući užitak u sopstvenim dostignućima ostaje nerazvijena – ostaje strukturni deficit.
Gde su greške?
U stilovima vaspitanja dešava se nešto potpuno suprotno izreci: “Ko se hvali, taj se kvali”, ali i nešto mnogo kompleksnije od proste pohvale.
Roditelj može da hvali samo ono što odgovara njemu, ne vidi dete kao stvarnu osobu sa svojim željama i potrebama. Kohut bi rekao da roditelj koristi dete kao svoj selfobjekat, kao projekciju svojih narcističkih potreba. Roditelj konstantno “popravlja” i “ispravlja” dete ka svojim idealnim vrednostima, ne dopuštajući razvoj autentičnog nuklearnog selfa deteta. Ovo nije vaspitavanje ili disciplinovanje u smislu postavljanja granica i učenja o realnosti – ovo je nametanje roditeljskog ideala gde dete postaje produkt roditeljske ambicije, a ne sopstvene. Dete – projekat.
Tako se razvija “lažni self” (Vinikot) – adaptacija koja prikriva nerazvijeni pravi self.
Isto je i kad roditelj hvali samo “uspehe”, cilj, a ignoriše proces kroz koji dete dolazi do uspeha. Dete internalizuje poruku da nema veze ko dolazi do cilja dokle god je cilj ispunjen.
Stil vaspitanja: detetu se “sve može”, gde nema nikakvog nijansiranja između dobrog i lošeg, između kompetentnosti i nekompetentnosti. Roditelj ga prepušta samom sebi pod izgovorom “slobode u odlučivanju” ili permisivnosti. Nema empatijskog ogledanja – ovo je odsustvo ogledanja. Ovde nema ni optimalnih frustracija koje su neophodne za sazrevanje selfa. Dete ne dobija strukturisani odgovor realnosti odraslog koji ima iskustvo i kapacitet za obradu, za razliku od njega, koji bi mu pomogao da postepeno modulira grandioznost i razvije realistično samoprocenjivanje, uz prenos funkcije roditelja kako se to radi. Kada roditelj to ne radi, ili ni sam nema tu funkciju, logično je da nema šta ni da prenese.
Dete ostaje preplavljeno sopstvenim grandioznim impulsima bez kapaciteta da ih integriše, kao i prepušteno na milost i nemilost da postavi granice u beskrajno neograničenom prostoru.
Rezultat je paradoksalan: dete koje “sve može” u stvarnosti ima utisak da ne može ništa jer nema unutrašnju strukturu koja bi mu omogućila da procenjuje svoje kapacitete, uživa u postignućima i toleriše neuspehe. Ovakva deca kasnije postaju odrasli sa fragilnom grandioznošću – mogu da se osećaju svemoćno ili potpuno bespomoćno, na smenu, bez nijansi između.
Ono što oni pamte nije ostvarenje sna o slobodi, već užas suštinski nezainteresovanih, zombiranih, nedostupnih i umrtvljenih odraslih koji gotovo da postoje samo da bi ih dete oživljavalo.
Koji je scenario?
Kao odrasla osoba, takav pojedinac traži nekoga da s njim odigra, kao u predstavi, isti scenario. Zadatak druge osobe bi bio da pruži ogledanje i potvrdu. Pretpostavljate: sada ta druga osoba ne postoji kao osoba, nego je ulozi glumca iz predstave i samo to se računa. Pogađate: pošto je toj predstavi već poznat scenario, poznat je i kraj: spoljašnja potvrda ne transformiše se u unutrašnje zadovoljstvo, jer struktura koja bi trebalo da internalizuje ovu funkciju ne postoji. Pošto iznova ne dobija ono zbog čega je predstava i dalje na repertoaru, ideja “još samo ovaj put pa će mi konačno uspeti” samo vodi ka tome da osoba mora zavisiti od drugog, od nečije stalne prisutnosti koja će spolja konstantno potvrđivati, hvaliti ali i dalje: unutra – ništa.
Internalizovana praznina i bezvrednost
Problem nije moralni konflikt. Ne radi se o tome da se treba ili ne treba lepo pokoriti zahtevima roditelja (superega) i gotova stvar. Problem je što je internalizovani aspekt narcisističke povrede postao deo organizacije iskustva selfa: osoba nosi unutar sebe prazninu i osećaj bezvrednosti, kao izraz defektnog, manjkavog selfa, koga se stidi i koji ne sme da (se)vidi.
Zato, svaki put kada je na vidiku ovo raskrinkavanje, preti dekompenzacija: fragmentacija, bes, depresija. To nije gnev koji želi da ispravi situaciju ili da komunicira povredu, već osveta koja želi da uništi objekt koji je razotkrio vulnerabilnost selfa.
Paradoks i jeste u tome što osoba istovremeno očajnički treba partnera (kao selfobjekt) i mrzi ga (jer ne može savršeno da ispuni funkciju). To stvara dobro poznatu dinamiku: idealizacija partnera kada ispunjava funkciju, devaluacija i bes kada ne uspeva, a zatim ponovna potraga za novim partnerom ili pomirenje sa starim uz obećanje promene – koja ne može doći jer strukturni deficit ostaje nepromenjen.
Kada se zahteva razvojni zadatak, prelazak na novu fazu, zahteva se i prihvatanje sopstvene ograničenosti i odricanje od grandioznosti. Ili, idemo u krug. Srećom, razvijamo se celog života. Jedini izlaz je da imamo empatičnog svedoka na tom putu, pred kim ćemo smeti da budemo kakvi smo stvarno. Kao i da tog svedoka doživimo kao stvarnu osobu, koja će to isto smeti pred nama.