Mi ne ulazimo u društvo kao gotove ličnosti, već nas upravo društvo oblikuje kao ličnosti. Pitanje zajednice velikim delom i jeste pitanje našeg identiteta.
Od davnina je poznato da se pojedinac ne može posmatrati izolovano od zajednice. Štaviše, udruživanje u zajednice je oduvek bilo pitanje opstanka.
Mi, ljudi, smo društvena bića i naš identitet se ne gradi u vakuumu. Drugim rečima, sve što znamo o sebi, znamo kroz oči drugih, koje su nam služile kao ogledala: ispravna ili iskrivljena.
Brojni autori iz oblasti psihologije, sociologije i psihoanalize, poput Alfreda Adlera, stavljali su ljudsku zajednicu u samo srce individualnog psihološkog razvoja i mentalnog zdravlja.
OSEĆANJE ZAJEDNIŠTVA
Jedna od urođenih ljudskih potreba je potreba za pripadanjem i doprinosom zajednici. Mentalno zdravlje pojedinca se može meriti upravo stepenom razvoja ovog osećanja. Ljudi sa jakim osećajem zajedništva pokazuju empatiju, kooperativnost i društvenu odgovornost, nasuprot otuđenju, individualizmu i samoživosti.
Interesovanje za društvo u kome živimo je ključni pokazatelj psihološke zrelosti. To je sposobnost i motivacija da se doprinese dobrobiti drugih i društva u celini, kao i praktična manifestacija osećanja zajedništva.
Svi ljudi u svom psihološkom razvoju počinju sa osećanjem inferiornosti, posebno u detinjstvu. Zdravo prevazilaženje ovog osećanja vodi ka “superiornosti” – ne nad drugima, već u smislu samousavršavanja i doprinosa zajednici. Nezdrava kompenzacija vodi ka “kompleksu superiornosti” i dominaciji nad drugima.
KOLIKO SMO DOBRO BEZ DOBRE ZAJEDNICE?
Naša “individualna” psihologija se zapravo može razumeti samo kroz društveni kontekst. Svako od nas se razvija kroz tri temeljna životna zadatka – rad koji nas ispunjava, ljubav koja nas povezuje i društveno angažovanje koje nam daje svrhu. I sva tri su duboko prožeta našim odnosima sa drugima.
ODNOS PREMA DRUGIM ČLANOVIMA ZAJEDNICE
· Aktivno slušanje i empatija u akciji – Stvarno čuti druge bez predrasuda ili potrebe da odmah damo savet. Pokušati razumeti perspektivu drugih, čak i kada se ne slažemo. Individualni razvoj se uvek dešava uz prisustvo druge empatične osobe: u porodici, školi, među prijateljima, odnosno svim osobama kojima je stalo.
·Mali čin ljubaznosti – Pomoć komšiji, zahvalnost prodavcu, osmeh nepoznatoj osobi. U vremenima loših vesti, pretrpranošću informacijama i strepnjom za budućnost, održavanje topline i ljudskosti u okruženju (nasuprot mrzovolji, toksičnoj kritici ili povlačenju) pomaže nam da ne odustajemo i da ostanemo dosledni svojim ciljevima. To čini atmosferu u društvu onakvom u kakvoj želimo da živimo. Napravimo je onda!
GRAĐANSKO ANGAŽOVANJE I DRUŠTVENA ODGOVORNOST
· Volontiranje – Ulaganje svog vremena u društvene teme u koje verujemo, koje su deo našeg sistema vrednosti. Umrežavanje sa drugima koji dele naš sistem uverenja čini pravo blago zajednici i zajedništvu generalno. Plemenito je, ali i blagodatno, koristiti svoje talente i znanja ne samo u krugu profesionalne zajednice, već i kao dar drugim zajednicama kojima smo potrebni. Prava radost uvek uključuje i druge ljude.
·Lokalno učešće – Uključivanje u probleme svoje opštine, mesne zajednice, grada. Podrška komšijama za teme koje smatramo važnim, a možda nisu visoko na našoj listi prioriteta ili nemamo snage, vremena i motivacije da se time više bavimo. Svaki vid podrške se računa i osnažuje zajednicu.
·Politička participacija – Informisano glasanje, učešće u javnim debatama, izražavanje svog stava. Za razliku od ćutanja, odbijanja razmišljanja o temama ili zauzimanja tudeg stava bez lične obrade činjenica.
U svemu ovom se krije jedan od najlepših paradoksa ljudske prirode – što iskrenije dajemo drugima, to se više ostvarujemo kao individue, ne iz obaveze ili moralne dužnosti, nego zato što prepoznajemo da smo duboko povezani sa drugima, i da su naša lična sreća i ispunjenje nerazdvojni od dobrobiti onih oko nas.
Tekst sam pisala za prvi broj glasnika građana podavalskih naselja “Avalski list”
