Šta nas pretvara u kukavice pred sopstvenim životom?

 

Jedan od paradoksa ljudskog postojanja je i ovaj: što se više branimo od života, to manje živimo. Što više trošimo život, to ga više imamo.

Strah je deo ljudskog iskustva, ali postoji razlika između prirodnog osećanja straha koji nas upozorava na opasnost i straha koji nas sprečava da živimo.
Pitanje nije da li ćemo osećati strah, već šta ćemo učiniti s njim- hoćemo li mu dopustiti da nas pretvori u posmatrače sopstvenog života ili ćemo naći hrabrost da živimo uprkos njemu?

 

Tri lica kukavičluka

 

Sloboda nije samo oslobođenje od spoljašnjih ograničenja. Sloboda znači i odgovornost. Znači da ne možemo kriviti okolnosti, roditelje, društvo, sudbinu. Znači da smo i mi ti koji biramo. I to je, paradoksalno, zastrašujuće.

Erih From prepoznaje tri načina na koja ljudi beže od slobode:

 

· Autoritarizam – Dobrovoljno predajemo našu slobodu nekome jačem, kako bismo stekli snagu koja nam nedostaje: političkom vođi, ideologiji, dominantnom partneru, sudbini. “On zna bolje. Ona će odlučiti. Ja samo treba da slušam.” Autoritarizam se vrti oko stavke da što je bilo uvek će i biti, te da je težnja ka promeni ravna zločinu ili ludilu. Čudo stvaranja, kreativnost, izvan su dosega ovakvog pogleda na svet. Ovo nije čista submisivnost -to je trgovina: menjamo autonomiju za sigurnost. Bolje reći, ideju o sigurnosti.

· Destruktivnost – Ako ne mogu da kontrolišem svet uništiću ga i tako izbeći osećanje vlastite nemoći. Cinizam nihilizam, omalovažavanje svega i svakoga. “Ionako ništa nema smisla. Svi su isti. Sistem je pokvaren i ja tu ništa ne mogu.” Ova destruktivnost je destrukcija mogućnosti, nade i smisla. Gde vlada destrukcija, nema živosti.

· Konformizam – Najsuptilniji oblik bekstva. Automatski postajemo ono što društvo očekuje. Mislimo šta drugi misle, želimo šta drugi žele, živimo kako drugi žive. Kritičko mišljenje ne postoji. I u toj uniformnosti nestajemo kao individue. Pitaćemo se: “Ko živi moj život? Zašto moj život prolazi pored mene?” Ali mislićemo da smo sigurni: ne ističemo se, niko nas neće napasti, pripadamo.

 

Sve tri strategije imaju zajedničko jezgro: one su rigidne, automatske i ograničavajuće. I najvažnije – sve tri su kapitulacija. Izdaja svoje autentičnosti zarad privida sigurnosti.
Umesto da fleksibilno odgovaramo na različite situacije, postajemo robovi jednog obrasca. Cena, koju ćemo platiti gubljenjem sopstvenog identiteta, upravo je još veća nesigurnost.

 

Teret odgovornosti

 

Mi nismo uplašeni samo od smrti, bolesti, siromaštva ili odbacivanja. Mi smo uplašeni od same činjenice da smo odgovorni za sopstveni život. Jer ne postoji uputstvo za upotrebu. Ne postoji sudbina koja sve određuje. Ne postoji neko drugi ko će nas spasiti.
Mi smo autori sopstvenog života. Moramo sami da gradimo smisao, da donosimo odluke, da biramo pravce. Iza svakog straha uvek je želja. Da li ćemo ići ka njoj ili u suprotnom smeru?

Osloboditi se straha ili uprkos strahu

 

Apsolutna sigurnost je nemoguća. Život je nesiguran i nepredvidiv i upravo je u toj nepredvidivosti i čitava poenta. To mu je posao – da bude nesiguran. Život u kojem nema iznenađenja, nema ni mogućnosti izbora, nema prostora za promenu.
To možda zvuči kao mir, ali bez spontanosti i uzbudenja, to je zatvor. To bi bio život koga nije briga za onog ko ga živi. Upravo ta nepredvidivost, ta nesigurnost koja nas plaši, jeste ono što otvara mogućnost za slobodu. Mogućnost da biramo, da menjamo pravce i smerove, da kreiramo nešto novo, da rastemo kroz iskustvo. Život bi, bez te mogućnosti bio dosadno jednoličan. I nepodnošljivo prazan.
Pitanje nije kako da eliminišemo nesigurnost. Pitanje je kako da živimo uprkos nesigurnosti. Ne zato što smo bezbrižni ili hrabri po prirodi, već zato što razumemo da je alternativa – zamrznuti život, još gora od rizika.

Postoji razlika između želje da se nešto promeni i volje da se nešto promeni. Želje, kao pasivnog čekanja da će se nešto desiti samo od sebe i volje, koja je aktivna i stavlja nas u poziciju autora života za koji sa ponosom možemo da kažemo – moj je!

Jeste rizično, niko nam neće biti kriv ako ne bude kako smo planirali, ali iskustvo koje dobijamo iz ovakve akcije ne može da se dobije ni na jedan drugi način. Život živimo samo življenjem. Sve ostalo je mrtvilo.

 

Tekst je objavljen u drugom broju glasila građana podavalskih naselja “Avalski list”